Pi­še: Ni­ko­la Iva­no­vić


Mi o tran­sa­tlant­skim in­te­gra­ci­ja­ma i po­gla­vlji­ma, a Oba­ma o tran­spa­ci­fič­kim in­te­gra­ci­ja­ma. Ni­šta no­vo, ako ka­že­mo da kri­za glo­bal­ne mo­ći pred­sta­vlja ku­mu­la­tiv­nu po­sle­di­cu di­na­mič­kog po­mje­ra­nja svjet­skog sre­di­šta gra­vi­ta­ci­je sa dvi­je oba­le An­tla­ti­ka na dvi­je oba­le Pa­ci­fi­ka, o če­mu ću ne­što ka­sni­je. Jens Stol­ten­berg, gen­sek NA­TO-a, u Pod­go­ri­ci je upu­tio iz­vi­nje­nje: ‘’Gu­bi­tak ži­vo­ta 1999. go­di­ne u NA­TO bom­bar­do­va­nju SRJ pred­sta­vlja tra­ge­di­ju i ja za­i­sta du­bo­ko ža­lim zbog sve­ga što se de­si­lo. Svr­ha i cilj NA­TO va­zdu­šne ope­ra­ci­je je bio da se za­šti­te ci­vi­li, a to smo i uspje­li’’. Lo­gič­ki pa­ra­doks: Za­šti­ti­li ci­vi­le i ujed­no se iz­vi­nja­va za ci­vil­ne žr­tve. U eri op­štih iz­vi­nje­nja bi­lo bi do­bro da je usli­je­di­lo uz­vrat­no iz­vi­nje­nje u ime ta­da­šnje dr­žav­ne za­jed­ni­ce SCG za oba­ra­nje ne­vi­dlji­vog avi­o­na, uz is­prav­ku: Ni­je ga obo­rio Ma­đar, ka­ko je zva­nič­no sa­op­šte­no, ne­go pu­kom gre­škom Rom, sa­ku­pljač se­kun­dar­nih si­ro­vi­na. Te ve­če­ri slu­ša­li smo 15-mi­nut­no sik­ta­nje, ovaj po­hva­lio, onaj po­ru­čio da smo na­pre­do­va­li ka ula­sku u Ali­jan­su, ko­ja ga­ran­tu­je slo­bo­du i eko­nom­ski pro­spe­ri­tet. Isti­nu o učin­ci­ma NA­TO-a svje­do­če “Mi­lo­srd­ni an­đeo,” za­tim “Pu­stinj­ska olu­ja” i “Odi­se­je­ve zo­re.” Evi­dent­na je nje­go­va asi­sten­ci­ja u “Olu­ji” i “Blje­sku” ka­da je Bo­bet­ko rje­ša­vao srp­sko pi­ta­nje u Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji. Ovo sik­ta­nje sa TV ekra­na za vri­je­me Jen­so­ve po­sje­te osta­je za pam­će­nje, kao i ono sa ekra­na be­o­grad­ske te­le­vi­zi­je 1. ma­ja 1995. Udar­ne vi­je­sti su bi­le ve­za­ne za pr­vo­maj­ski ura­nak, a eg­zo­dus Sr­ba iz Za­pad­ne Sla­vo­ni­je no­ti­ran je tek u 20. mi­nu­ti Dnev­ni­ka, tek po­sli­je vi­je­sti o pro­ble­mu pa­sa lu­ta­li­ca Sr­bi­ji.
Re­klo bi se da NA­TO me­si­ja­ni­zam nu­di sve ta­nju ar­gu­men­ta­ci­ju pa je nu­žno “do­dat­no an­ga­žo­va­nje.” Iz­gle­da da i iz­mi­če hu­ma­na mo­ti­va­ci­ja po­dr­ške bez ob­zi­ra na ka­su. Na­kon po­gi­bi­je ci­vi­la i pro­su­tog ura­ni­ju­ma od Da­ni­lov­gra­da, Mu­ri­na, Ni­ša do Su­bo­ti­ce, po­dr­ška se to­pi po­put upa­lje­ne svi­je­će. NA­TO eufo­ri­ja pod­sje­ća na od­bra­nu Tr­sta 1953. go­di­ne. Sta­ri­ji se sje­ća­ju te po­li­tič­ke kam­pa­nje. Ka­da je do­ži­vot­ni odr­žao go­vor i osu­dio “eks­pan­zi­o­ni­stić­ku po­lji­ti­ku ita­li­jan­ske vla­de na će­lu sa Pe­ljom,” ne­ko­li­ko mi­li­o­na ju­go­vi­ća iza­šlo je na uli­ce, uz slo­gan - “ho­će­mo Pe­lu na ban­de­ru!” Za­su­ta su ka­me­ni­ca­ma ne­ka di­plo­mat­ska pred­stav­ni­štva u Be­o­gra­du. Ru­ši­lač­ke de­mon­stra­ci­je su spla­snu­le, ka­da je ne­ko iz ma­se po­vi­kao is­pred ame­rič­ke či­ta­o­ni­ce – ‘’Ti­to go­vo­ri na Sla­vi­ji’’. Svi su ta­mo upra­zno po­tr­ča­li.
Da li je na po­mo­lu al­ter­na­ti­va tran­sa­tlant­skim in­te­gra­ci­ja­ma?
U april­skoj mje­seč­noj pu­bli­ka­ci­ji, pre­sti­žni ame­rič­ki “Z ma­ga­zi­ne” is­ti­če da su uve­li­ko od­ma­kli raz­go­vo­ri 12 pa­ci­fič­kih na­ci­ja pa ne­ma po­tre­be dr­ža­ti u dis­kre­ci­ji pre­go­vo­re o TPP, ( Trans-Pa­ci­fic Part­ner­ship). I po­nu­đe­na ilu­stra­ci­ja udar­nog tek­sta po­ka­zu­je su­šti­nu. Mje­seč­na pu­bli­ka­ci­ja tak­sa­tiv­no na­bra­ja dr­ža­ve: USA, Ja­pan, Mek­si­ko, Ka­na­da, Austra­li­ja, Ma­le­zi­ja, Či­le, Sin­ga­pur, Pe­ru, Vi­jet­nam, No­vi Ze­land, Bru­nei. Na­po­kon i vo­de­ći dnev­nik (The New York Ti­mes), 1. i 11. ju­na, na dvi­je bi­znis stra­ne po­sve­ću­je pa­žnju ovom tran­spa­ci­fič­kom di­lu “ge­ne­ra­ci­je,” uz gle­di­šta vo­de­ćih po­li­tič­kih lič­no­sti dvi­je vla­da­ju­će stran­ke. Na ovom stra­te­škom pi­ta­nju gu­be se tvr­da raz­gra­ni­če­nja ame­rič­kog bi­par­ti­zma. Pred­sjed­nik Oba­ma sna­žno po­dr­ža­va fi­na­li­za­ci­ju tran­spa­ci­fič­kog spo­ra­zu­ma i po­ve­zi­va­nje 12 na­ci­ja, pro­stor ko­ji po­kri­va 40 od­sto glo­bal­ne eko­no­mi­je. Pre­ma nje­go­voj pro­cje­ni, to je je­din­stve­na pri­li­ka za za­šti­tu in­te­lek­tu­al­ne svo­ji­ne, ši­re­nje in­ve­sti­ci­ja i in­du­strij­ske pro­iz­vod­nje, gdje svoj po­se­ban in­te­res na­la­zi far­ma­ce­ut­ska, avi­o­in­du­stri­ja, in­du­stri­ja za­ba­ve… Jer no­va re­al­nost – uspon Ki­ne, TPP pred­sta­vlja esen­ci­jal­nu po­tre­bu - za­šti­tu vi­tal­nih po­li­tič­ko-eko­nom­skih in­te­re­sa. I de­mo­kra­te i re­pu­bli­kan­ci go­vo­re je­zi­kom dr­žav­nog in­te­re­sa, sa­mo se raz­li­ku­ju u mo­da­li­te­ti­ma de­fi­ni­sa­nja pri­o­ri­te­ta. U Ki­ni i ne­kim azij­skim dr­ža­va­ma evi­den­tan je za­pa­nju­ju­ći spoj eko­nom­skog li­be­ra­li­zma i dr­žav­nog ka­pi­ta­li­zma, či­me je po­ka­zan iz­ne­na­đu­ju­ći ka­pa­ci­tet za eko­nom­ski rast i teh­no­lo­šku ino­va­tiv­nost. To je, s dru­ge stra­ne, iza­zva­lo no­vu ne­la­go­du o bu­duć­no­sti ame­rič­kog sta­tu­sa vo­de­će svjet­ske si­le. Usva­ja­nje za­kon­skog na­cr­ta mo­gla bi da uspo­ri eks­trem­na de­sni­ca re­pu­bli­ka­na­ca, ko­ja od­bi­ja sve, što sti­že od pred­sjed­ni­ka Oba­me.
Ne znam ko­li­ko će još dr­ža­ti vo­du kod NA­TO uzda­ni­ca “Ali­jan­sa bez al­ter­na­ti­ve” kad se sta­vi za­kon­ski pa­raf na tran­spa­ci­fič­ke in­te­gra­ci­je. Do ta­da iz­ra­ža­va­nje skep­se pre­ma toj po­li­tič­koj „žva­ki” pred­sta­vlja ri­zik eti­ke­ti­ra­nja kao - jav­nog dr­žav­nog ne­pri­ja­te­lja u tek ob­no­vlje­noj dr­ža­vi. Ova po­nu­đe­na vi­zu­el­na po­ru­ka TPP – Trans-Pa­ci­fic Part­ner­ship, po­nu­đe­na uz tekst pre­sti­žnog ame­rič­kog ana­li­ti­ča­ra (Edvard S. Her­man, pro­fe­sor eme­ri­tus na uni­ver­zi­te­tu u Pen­sil­va­ni­ji), iza­zva­će ču­đe­nje pro­ta­go­ni­sta tran­sa­tlant­skog me­si­ja­ni­zma, či­ja je du­žnost da idu u sto­pu sa svo­jim po­slo­dav­cem iz Bri­se­la. Usli­je­di­će nji­ho­vo ču­đe­nje pro­pra­će­no sa – Ka­ko? Ka­ko? Ka­ko? Za­si­gur­no, za­ka­ko­ka­će pro­mo­te­ri tran­sa­tlant­skih in­te­gra­ci­ja i spla­snu­će sik­ta­nje sa ekra­na.
Na­kon pre­se­lje­nja po­li­tič­ko-eko­nom­ske mo­ći na dvi­je oba­le Pa­ci­fi­ka, osta­je ot­vre­no pi­ta­nje da li će i ka­da će ta no­va re­al­nost tran­sa­tlant­ske in­te­gra­ci­je po­sla­ti u isto­ri­ju.
Tan­ka su i uvje­ra­va­nja da nam je NA­TO po­ma­gao kad nam je bi­lo naj­te­že, aso­ci­ra­ju­ći na do­ga­đa­je pri­je tri go­di­ne ka­da su za vri­je­me maj­skog ne­vre­me­na 2012. go­di­ne, ko­je je za­hva­ti­lo sje­ver Cr­ne Go­re, TV ra­por­ti po­či­nja­li: “Cr­ni pan­te­ri,” (či­taj he­li­kop­ter­ske je­di­ni­ce NA­TO sna­ga), ka­ko su im te­pa­le vo­di­telj­ke Dnev­ni­ka, kre­ću u ak­ci­ju. He­li­kop­ter ate­ri­ra u Plu­ži­ne, a dje­ča­ka od se­dam - osam go­di­na pri­vo­de mi­kro­fo­nu. Dje­čak: – Hva­la NA­TO-u! Za po­li­je­ta­nja dva he­li­kop­te­ra u to­ku dva da­na sti­gao je ra­čun za na­pla­tu - 55.000 eura. (Obje­lo­da­nje­no u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re 17. ma­ja 2012).
To bu­la­žnje­nje o sve­mo­ći ali­jan­se ima vr­hu­nac stu­pid­no­sti ovih da­na ka­da je sa­op­šte­no - da će se Cr­na Go­ra uklju­če­njem u NA­TO na­ći me­đu “28 svjet­skih si­la.”
Pro­mo­te­ri nu­žno­sti ‘’NA­TO bez al­ter­na­ti­ve’’ ospo­ra­va­ju vo­đe­nje po­li­ti­ke voj­ne ne­u­tral­no­ti, ig­no­ri­šu­ći pri­mje­re Šved­ske, Fin­ske, Austri­je, Švaj­car­ske, Ki­pra, Mal­te i Ir­ske. Sve su čla­ni­ce EU, iz­u­zev Švaj­car­ske, ali ni­su čla­ni­ce NA­TO-a. Učla­nje­nje u NA­TO, tvr­de, pi­ta­nje je cr­no­gor­ske eko­no­mi­je i so­ci­jal­ne po­li­ti­ke. A go­re po­me­nu­te dr­ža­ve i nji­ho­ve eko­no­mi­je su me­đu naj­pro­spe­ri­tet­ni­jim u Evro­pi. Čo­vjek, to se zna, kad je že­ljan sve­ga, la­ko­mi­slen je kao di­je­te. Vje­ru­ju u broj­na obe­ća­nja. Re­ci­mo, učla­nje­njem pla­te i pen­zi­je će sko­či­ti. Za­su­će nas in­ve­sti­ci­ja­ma. Po­sla će bi­ti na­pre­tek. Ipak, sna­ga dr­ža­ve ne gra­di se na is­pru­že­noj ru­ci, pra­znim obe­ća­nji­ma, ne­go u mo­ral­nom i rad­nom pre­po­ro­du. Na­rod­na mu­drost ka­že: Na tuđ za­lo­gaj ne zi­je­vaj, ne­go po­ra­ni pa svoj za­ra­di.
Kod nas po­dr­šku za ula­zak u Ali­jan­su da­je je­dva sva­ki tre­ći gra­đa­nin, a ko­li­ko znam, slič­na je po­dr­ška i kod bli­zan­ca Sr­bi­je. Obe­ća­nu kar­tu za ula­zak u taj raj, ko­ji nu­di NA­TO, ve­ćin­ska jav­nost una­pri­jed od­bi­ja, što ne zna­či da će od­bi­ti par­la­ment, gdje su iza­bra­ni­ci na­ro­da. Da­nas tan­ka, a sju­tra će po­dr­ška bi­ti ma­sov­na. Ko ne vje­ru­je, ne­ka pra­ti na­ja­vlje­no gla­sa­nje u par­la­men­tu (re­fe­ren­dum je skup), ko­je će se oba­vi­ti po na­ški, po­put onog o srp­skom je­zi­ku, pro­pra­će­no ti­ši­nom rav­no­du­šnog ću­ta­nja. Mo­gu­će da F. Do­sto­jev­ski u „Za­pi­si­ma iz mr­tvog do­ma” naj­bo­lje ob­ja­snio po­za­di­nu ljud­skog po­na­ša­nja: ‘’Oni što se s lan­ca pu­ste, osta­ju uvi­jek, do smr­ti, u oko­vi­ma’’. On je pri­je 150 go­di­na dao ob­ja­šnje­nje ove ljud­ske sla­bo­sti: ‘’Bu­da­le se ne si­ju, one sa­me ni­ču’’.
(Autor je biv­ši
di­rek­tor, glav­ni od­go­vor­ni ured­nik Po­bje­de i di­rek­tor Ra­dio Ju­go­sla­vi­je)